Биодиверзитет 
Опстанак човека непосредно је условљен очувањем природних ресурса Планете, чија је основа укупна биолошка разноврсност њеног живог света. Стога је у савременим стратегијама развоја уврштен и концепт заштите и очувања биодиверзитета, односно планирање привредног и општедруштвеног развоја, уз рационално коришћење ресурса и очување природе и животне средине. Овакав приступ развоју установљен је и Конвенцијом о биодиверзитету, која је усвојена 1992. године у Рио де Жанеиру.
Биодиверзитет или биолошка разноврсност представља, према најчешће прихваћеној дефиницији, свеукупност гена, врста, екосистема и предела на Земљи. Конвенцијом из Рија биодиверзитет се одређује као свеобухватна разноликост и различитост живих организама, укључујући копнене, морске и остале водене екосистеме и еколошке комплексе чији су део; ово укључује диверзитет у оквиру врста, између врста и између екосистема. Поред врста дивље флоре, фауне, гљива, бактерија, вируса, као и свих екосистема, биолошка разноврсност обухвата и врсте које су одгајане људском активношћу, односно сорте културних биљака и гајених животиња. Разноврсност живота, као једну од основних одредница Планете на којој живимо, чини и човек, са мноштвом народа, језика и култура.
Биодиверзитет обухвата више организацијских нивоа: генетички, специјски и екосистемски.
- генетички диверзитет: разноврсност ДНК структуре између јединки које припадају истој врсти. Свака јединка на планети поседује специфичну комбинацију гена која је јединствена и непоновљива;
- специјски диверзитет: разноликост и специфичност свих појединачних органских врста. Специјски диверзитет обухвата укупну разноврсност свих органских врста на Земљи, од самог настанка живота на Планети до данас. Описано је и класификовано око 1,8 милиона органских врста на Земљи. Инсекти представљају скоро половину описаних врста. Међутим, претпоставља се да је то само мањи део укупног броја врста на Планети. Као најреалније сматрају се процене које сугеришу постојање 13 до 20 милиона врста на Земљи.
- екосистемски диверзитет: разноврсност екосистема којима различити организми припадају (разноврсност станишта, животних заједница, екосистема и предела). Овај ниво биодиверзитета обухвата укупну разноврсност станишта (абиотичке компоненте екосистема) и животних заједница (биотичке компоненте екосистема), као и еколошких процеса који их повезују (кружење супстанци, протицање енергије, трофички односи итд.) на основу којих се остварује јединственост и функционалност екосистема као елементарне еколошке јединице биосфере.
Поделе на три организацијска нивоа биодиверзитета требало би да се прихватају оквирно, с обзиром да су сва три међусобно повезана и условљена – разноврсност на којој почива живот је јединствена и целовита.
Развој човечанства, индустријализација, и благодети модерне цивилизације који су доживели нагли успон протеклих столећа, засновани су на неконтролисаном и прекомерном коришћењу природних богатстава. Услед све већег степена деградације природе и животне средине, претеране експлоатације и драстичног смањења необновљивих природних ресурса, суочавамо се са последицама, као што су: нестанак врста, непрекидни раст броја врста које су угрожене и којима прети ишчезавање, нестанак и фрагментација станишта и екосистема, и коначно, стални раст стопе опадања билошке разноврсности на Планети. Притисак на природу највише се одражава на екосистем шума, степа, влажних станишта и екосистеме морских обала. Акронимом HIPPO (Brennan, Withgott, 2005) изражени су основни фактори који доводе до губитка биодиверзитета: промене станишта (Habitat Alteration), инвазивне врсте (Invasive species), загађивање (Pollution), демографски раст становништва (Population growth), претерана експлоатација (Overexploitation).
Према званичним проценама Светске уније за заштиту природе (IUCN), процењено је да је 21 одсто свих познатих сисара, 30 одсто водоземаца, 12 одсто птица, 28 одсто гмизаваца, 37 одсто риба, 70 одсто биљака, 35 одсто бескичмењака угрожено, и прети им нестанак.
Србија
Специфичан географски положај на линији сучељавања средњоевропских и медитеранских утицаја, бурна геотектонска динамика и разноликост геолошких, геоморфолошких, хидролошких, климатских и педолошких одлика, произвели су да Србија представља подручје изузетног генског, специјског и екосистемског диверзитета. Балканско полуострво, са деловима Србије, представља једну од 25 „врућих тачака“ биолошке разноврсности Планете, односно центара биодиверзитета.
- разноврсност екосистема: на територији Србије је заступљена већина екосистема Европе, због разноврсности рељефа, подлоге, климатских услова и других фактора на релативно малом простору;
- шумовитост подручја: према Corine Land Cover 2000 у Србији (без територије Косова и Метохије) површина под шумом износи 2 266 333 ha што представља 29,2% територије. Шумовитост у Централној Србији износи око 47 %, док је у Војводини 8,5 %. У шумама Србије регистровано је 78 врста дрвећа, од којих су најзаступљенији буква, граб, цер и багрем.
- разноврсност врста: територија Србије заузима заузима само 1,9% европског континента, а на њеном простору живи:
• 39 % васкуларне флоре Европе;
• 51 % фауне риба Европе;
• 49 % фауне гмизаваца и водоземаца Европе;
• 74 % фауне птица Европе;
• 67 % фауне сисара Европе.
У Републици Србији је званично регистровано око 44.200 таксона (врста и подврста). Са констатованих 3662 таксона васкуларних биљака у рангу врсте и подврсте (39% укупне европске флоре), Република Србија се сврстава у групу земаља са највећим флористичким диверзитетом у Европи. Највеће богатство и диверзитет биљака присутни су у високопланинским регионима Србије. Друга важна одлика флоре Србије је изражен ендемизам, односно присуство карактеристичних биљних врста везаних за територију Србије или подручје Балкана (врсте са распрострањењем ограниченим на територију Србије или Балканског полуострва). Локални ендемити чине око 1,5% укупне флоре Србије (59 врста), док је учешће балканских ендемита око 14,94% (547 врста). Ендемичне врсте су пре свега карактеристичне за високопланинска подручја Србије. Око 5% укупне флоре Србије (171 таксон у рангу врсте и подврсте) се нашло у „Цревној књизи флоре Србије 1“, која описује ишчезле и крајње угрожене биљне врсте. Од тога су 4 ендемична таксона ишчезла из светског генофонда, 46 је ишчезло са територије Републике Србије, али се још увек могу наћи у суседним државама, док је 121 таксон крајње угрожен, са тенденцијом ишчезавања уколико се не предузму одређене конзервационе мере.
На територији Републике Србије регистровано је и описано 625 врста гљива (Macromicetа) и 586 врста врста лишајева, при чему се процењује да је број врста гљива много већи.
У Србији живи преко 50% европске фауне кичмењака. Од 178 врста које се налазе на европској Црвеној листи у Србији су заступљене 42 врсте, односно 23,6%. У Србији је објављен Прелиминарни списак врста за црвену листу кичмењака Србије, који представља полазну основу за рад на Црвеној листи кичмењака Републике Србије.
До сада је регистровано између 98 и 110 врста риба и колоуста на територији Србије. Укупно 13 врста је предложено за Црвену листу кичмењака Србије, а регистровано је и 19 таксона од међународног значаја.
Територију Србије настањују 21 врста водоземаца и 25 врста гмизаваца и око 20 подврста. Како су у току ревизије појединих таксона, њиховим евентуалним издизањем на ниво врсте свакако ће доћи до повећања овог броја.
Број врста птица у Србији свих категорија (гнездарице, врсте које зимују у Србији, које се региструју при сеоби, потенцијално присутне) креће се око 360, а међународно значајних 343.
До сада је у Србији регистровано 94 врсте сисара, односно 50,51% укупне териофауне Европе. Од тог броја, 68 врста се налази на Прелиминарној Црвеној листи кичмењака Србије, а 16 на европској Црвеној листи.
Заштита и очување биодиверзитета у Србији
Заштита ретких и угрожених врста, као и њихових станишта, основа је заустављања стопе опадања биолошке разноврсности у Србији. Правно је регулисана Законом о заштити природе („Службени гласник РС“ бр. 36/2009, 88/2010 и 91/2010-исправка), Правилником о критеријумима за издвајање типова станишта, о типовима станишта, осетљивим, угроженим, ретким и за заштиту приоритетним типовима станишта и о мерама за њихово очување („Службени гласник РС“, бр. 35/2010), Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива („Службени гласник РС“ бр. 5/2010), Правилником о прекограничном промету и трговини заштићеним врстама („Службени гласник РС“ бр. 99/2009), као и Уредбом о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне ("Службени гласник РС ", бр. 31/05, 45/05 - исправка, 22/07, 38/08 и 9/10). Поред примене националног законодавства, заштита и очување биодиверзитета обезбеђује се применом међународних конвенција чији је потписник и наша земља:
Конвенција о биодиверзитету
Рамсарска конвенција - Конвенција о мочварним подручјима која су од међународног значаја нарочито као станишта птица мочварица.
CITES конвенција - Конвенција о међународној трговини угроженим врстама дивље флоре и фауне.
Бернска конвенција – Конвенција о очувању дивљег биљног и животињског света и природних станишта Европе.
Бонска конвенција – Конвенција о очувању миграторних врста дивљих животиња .
Усвојени међународни принципи и национални циљеви за очување биолошке разноврсности Србије, утврђени су усвајањем Стратегије биолошке разноврсности Републике Србије за период од 2011. До 2018. Године.
Опстанак човека непосредно је условљен очувањем природних ресурса Планете, чија је основа укупна биолошка разноврсност њеног живог света. Стога је у савременим стратегијама развоја уврштен и концепт заштите и очувања биодиверзитета, односно планирање привредног и општедруштвеног развоја, уз рационално коришћење ресурса и очување природе и животне средине. Овакав приступ развоју установљен је и Конвенцијом о биодиверзитету, која је усвојена 1992. године у Рио де Жанеиру.
Биодиверзитет обухвата више организацијских нивоа: генетички, специјски и екосистемски.
- генетички диверзитет: разноврсност ДНК структуре између јединки које припадају истој врсти. Свака јединка на планети поседује специфичну комбинацију гена која је јединствена и непоновљива;
- специјски диверзитет: разноликост и специфичност свих појединачних органских врста. Специјски диверзитет обухвата укупну разноврсност свих органских врста на Земљи, од самог настанка живота на Планети до данас. Описано је и класификовано око 1,8 милиона органских врста на Земљи. Инсекти представљају скоро половину описаних врста. Међутим, претпоставља се да је то само мањи део укупног броја врста на Планети. Као најреалније сматрају се процене које сугеришу постојање 13 до 20 милиона врста на Земљи.
- екосистемски диверзитет: разноврсност екосистема којима различити организми припадају (разноврсност станишта, животних заједница, екосистема и предела). Овај ниво биодиверзитета обухвата укупну разноврсност станишта (абиотичке компоненте екосистема) и животних заједница (биотичке компоненте екосистема), као и еколошких процеса који их повезују (кружење супстанци, протицање енергије, трофички односи итд.) на основу којих се остварује јединственост и функционалност екосистема као елементарне еколошке јединице биосфере.
Поделе на три организацијска нивоа биодиверзитета требало би да се прихватају оквирно, с обзиром да су сва три међусобно повезана и условљена – разноврсност на којој почива живот је јединствена и целовита.
Развој човечанства, индустријализација, и благодети модерне цивилизације који су доживели нагли успон протеклих столећа, засновани су на неконтролисаном и прекомерном коришћењу природних богатстава. Услед све већег степена деградације природе и животне средине, претеране експлоатације и драстичног смањења необновљивих природних ресурса, суочавамо се са последицама, као што су: нестанак врста, непрекидни раст броја врста које су угрожене и којима прети ишчезавање, нестанак и фрагментација станишта и екосистема, и коначно, стални раст стопе опадања билошке разноврсности на Планети. Притисак на природу највише се одражава на екосистем шума, степа, влажних станишта и екосистеме морских обала. Акронимом HIPPO (Brennan, Withgott, 2005) изражени су основни фактори који доводе до губитка биодиверзитета: промене станишта (Habitat Alteration), инвазивне врсте (Invasive species), загађивање (Pollution), демографски раст становништва (Population growth), претерана експлоатација (Overexploitation).
Према званичним проценама Светске уније за заштиту природе (IUCN), процењено је да је 21 одсто свих познатих сисара, 30 одсто водоземаца, 12 одсто птица, 28 одсто гмизаваца, 37 одсто риба, 70 одсто биљака, 35 одсто бескичмењака угрожено, и прети им нестанак.
Србија
Специфичан географски положај на линији сучељавања средњоевропских и медитеранских утицаја, бурна геотектонска динамика и разноликост геолошких, геоморфолошких, хидролошких, климатских и педолошких одлика, произвели су да Србија представља подручје изузетног генског, специјског и екосистемског диверзитета. Балканско полуострво, са деловима Србије, представља једну од 25 „врућих тачака“ биолошке разноврсности Планете, односно центара биодиверзитета.
- разноврсност екосистема: на територији Србије је заступљена већина екосистема Европе, због разноврсности рељефа, подлоге, климатских услова и других фактора на релативно малом простору;
- шумовитост подручја: према Corine Land Cover 2000 у Србији (без територије Косова и Метохије) површина под шумом износи 2 266 333 ha што представља 29,2% територије. Шумовитост у Централној Србији износи око 47 %, док је у Војводини 8,5 %. У шумама Србије регистровано је 78 врста дрвећа, од којих су најзаступљенији буква, граб, цер и багрем.
- разноврсност врста: територија Србије заузима заузима само 1,9% европског континента, а на њеном простору живи:
• 39 % васкуларне флоре Европе;
• 51 % фауне риба Европе;
• 49 % фауне гмизаваца и водоземаца Европе;
• 74 % фауне птица Европе;
• 67 % фауне сисара Европе.
У Републици Србији је званично регистровано око 44.200 таксона (врста и подврста). Са констатованих 3662 таксона васкуларних биљака у рангу врсте и подврсте (39% укупне европске флоре), Република Србија се сврстава у групу земаља са највећим флористичким диверзитетом у Европи. Највеће богатство и диверзитет биљака присутни су у високопланинским регионима Србије. Друга важна одлика флоре Србије је изражен ендемизам, односно присуство карактеристичних биљних врста везаних за територију Србије или подручје Балкана (врсте са распрострањењем ограниченим на територију Србије или Балканског полуострва). Локални ендемити чине око 1,5% укупне флоре Србије (59 врста), док је учешће балканских ендемита око 14,94% (547 врста). Ендемичне врсте су пре свега карактеристичне за високопланинска подручја Србије. Око 5% укупне флоре Србије (171 таксон у рангу врсте и подврсте) се нашло у „Цревној књизи флоре Србије 1“, која описује ишчезле и крајње угрожене биљне врсте. Од тога су 4 ендемична таксона ишчезла из светског генофонда, 46 је ишчезло са територије Републике Србије, али се још увек могу наћи у суседним државама, док је 121 таксон крајње угрожен, са тенденцијом ишчезавања уколико се не предузму одређене конзервационе мере.
На територији Републике Србије регистровано је и описано 625 врста гљива (Macromicetа) и 586 врста врста лишајева, при чему се процењује да је број врста гљива много већи.
У Србији живи преко 50% европске фауне кичмењака. Од 178 врста које се налазе на европској Црвеној листи у Србији су заступљене 42 врсте, односно 23,6%. У Србији је објављен Прелиминарни списак врста за црвену листу кичмењака Србије, који представља полазну основу за рад на Црвеној листи кичмењака Републике Србије.
До сада је регистровано између 98 и 110 врста риба и колоуста на територији Србије. Укупно 13 врста је предложено за Црвену листу кичмењака Србије, а регистровано је и 19 таксона од међународног значаја.
Територију Србије настањују 21 врста водоземаца и 25 врста гмизаваца и око 20 подврста. Како су у току ревизије појединих таксона, њиховим евентуалним издизањем на ниво врсте свакако ће доћи до повећања овог броја.
Број врста птица у Србији свих категорија (гнездарице, врсте које зимују у Србији, које се региструју при сеоби, потенцијално присутне) креће се око 360, а међународно значајних 343.
До сада је у Србији регистровано 94 врсте сисара, односно 50,51% укупне териофауне Европе. Од тог броја, 68 врста се налази на Прелиминарној Црвеној листи кичмењака Србије, а 16 на европској Црвеној листи.
Заштита и очување биодиверзитета у Србији
Заштита ретких и угрожених врста, као и њихових станишта, основа је заустављања стопе опадања биолошке разноврсности у Србији. Правно је регулисана Законом о заштити природе („Службени гласник РС“ бр. 36/2009, 88/2010 и 91/2010-исправка), Правилником о критеријумима за издвајање типова станишта, о типовима станишта, осетљивим, угроженим, ретким и за заштиту приоритетним типовима станишта и о мерама за њихово очување („Службени гласник РС“, бр. 35/2010), Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива („Службени гласник РС“ бр. 5/2010), Правилником о прекограничном промету и трговини заштићеним врстама („Службени гласник РС“ бр. 99/2009), као и Уредбом о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне ("Службени гласник РС ", бр. 31/05, 45/05 - исправка, 22/07, 38/08 и 9/10). Поред примене националног законодавства, заштита и очување биодиверзитета обезбеђује се применом међународних конвенција чији је потписник и наша земља:
Конвенција о биодиверзитету
Рамсарска конвенција - Конвенција о мочварним подручјима која су од међународног значаја нарочито као станишта птица мочварица.
CITES конвенција - Конвенција о међународној трговини угроженим врстама дивље флоре и фауне.
Бернска конвенција – Конвенција о очувању дивљег биљног и животињског света и природних станишта Европе.
Бонска конвенција – Конвенција о очувању миграторних врста дивљих животиња .
Усвојени међународни принципи и национални циљеви за очување биолошке разноврсности Србије, утврђени су усвајањем Стратегије биолошке разноврсности Републике Србије за период од 2011. До 2018. Године.
Нема коментара:
Постави коментар