Gljive najčešće rastu krajem leta i u jesen, malo ređe u proleće, dok ih za dugih leta i zima ne treba uopšte ni tražiti. Kako im je za rast neophodna veća količina vlage, jedna jedina oluja, posle dužeg sušnog razdoblja, nije dovoljna da izazove rast gljiva. Zato je mnogo uspešnije traganje za gljivama onda kada je vlaga stalno prisutna, kao što je to, u našim krajevima, najčešće, slučaj u jesen.
Pre pojave nad zemljom gljivama je potrebno dva do 10 dana, no čim se prve pojave, dalji razvoj teče vrlo brzo.
   Sasvim malim gljivama dovoljno je samo nekoliko sati da im se razvije celo plodno telo, a većima, kao što su to vrganji, po pravilu je potrebno još nekoliko dana razvoja. Od krupnijih gljiva jedino ovojnjače mogu predstavljati izuzetak, pa je moguće, kod pojedinih predstavnika ovog roda, posmatrati kako se otvaraju i potpuno razvijaju za samo nekoliko sati i to posle branja u toploj sobi.
   Kada je vreme pogodno, plodna tela većine gljiva tvrđeg mesa ostaju razvijena nekoliko nedelja, normalno, ukoliko ih do tada ne pojedu insekti, druge životinje ili ih neko ne ubere. Tvrda plodna tela rupičavki (posebno trudova) opstaju i više godina, dok je rast pojedinih rupičavki, koje se razvijaju na drveću sezonski, odnosno svake godine, na starom mestu, poraste novi plodni sloj.
Svaka vrsta gljiva ima svoje vreme pojavljivanja i van tog vremena, praktično, nemoguće je pronaći je. Postoje vrste i koje se javljaju dva puta godišnje, a moguća su i iznenađenja, pa se tipično jesenje vrste pojave u proleće (posebno ukoliko je zima bila blaža) ako po vremenskim prilikama proleće sliči jeseni po temperaturi i količini padavina. Postoje vrste koje se, iz godine u godinu, javljaju na istom mestu i to često u dva talasa, dok postoje i vrste koje se javljaju sporadično, sa pauzama i po nekoliko godina između dva pojavljivanja.
   Gljive treba tražiti u rano proleće uz reke i potoke na nižim terenima, u proleće po livadama i voćnjacima, posebno uz šljive i glog, te na proplancima smrekovih i jelovih šuma.
U kasnije proleće gljive treba tražiti uz bor i hrast te na višim šumskim proplancima i planinskim livadama. Početkom leta, uz pomenuta staništa, gljive počinje da se javlja i u bukovim šumama. Ukoliko je leto suvo gljive je praktično nemoguće pronaći posle 15. jula, a ukoliko je leto vlažnije sezona se produžava, s tim da u sezoni nastaje zastoj (manji ili veći, što zavisi od padavina) od sredine jula do druge polovine avgusta.
   Krajem leta i u jesen gljive možete tražiti praktično bilo gde, čak i ako nema dovoljno kiše biće dovoljne i jutarnje izmaglice. Jesenja sezona traje sve do prvih mrazeva, mada je i posle njih gljive moguće tražiti po borovim šumama ili na drveću (posebno belogorici).
   Gljive ne treba tražiti uz bagrem (izuzetak su vlažnije jeseni i proleća kada se uz bagrem javljaju vrlo obilno đurđevača u proleće i srnadać u jesen), a ako nema dovoljno dovoljno padavina gljive ne bi trebalo tražiti u polju već samo po vlažnijim šumama. Kada je reč o mikoriznim vrstama (onima koje rastu u simbiozi sa drvetom) šampioni su hrast, bor, bukva, jela i pitomi kesten.
Mesta na kojima treba tražiti gljive su raznolika, iako su vrste izbirljive po pitanju supstrata na kome rastu, njihova raznolikost pruža zadovoljstvo traženja i stalna iznenađenja čak i veoma iskusnom gljivaru.