GLJIVE - BIOTOPI

 

GLJIVE nastanjuju i uspevaju u svim klimatskim zonama nase planete. Svaka pojedinacna vrsta gljive ima posebne zahteve u vidu temperature i vlage koja se stvara od atmosferskih padavina. Da bi se hranile i opstajale gljive su upucene na druge organizme (pretezno korenje visih biljaka).

NACINI ZIVOTA GLJIVA
GLJIVE za razliku od biljaka, ne poseduju hlorofil i zato nemaju sposobnost da koriste suncevu svetlost i energiju za izgradnju organskih materija. Zato su gljive, u najvecem broju slucajeva, upucene na suzivot sa zivim i mrtvim biljnim i zivotinjskim organizmima.
Uopsteno mozemo razlikovati tri nacina zivota gljiva :

*gljive kao SIMBIOTI
*gljive kao SAPROFITI
*gljive kao PARAZITI


S I M B I O T S K I NACIN ZIVOTA GLJIVA
Gljive svojim podzemnim spletom izrastaja (micelije) i pojedinacnim vlaknastim zavrsecima (hife), obuhvataju zavrsetke korenovog sistema drveca i prodiru u celijske slojeve. Ova pojava se naziva M I K O R I Z A.
Time gljiva dobija organske materije neophodne za rast i razvice, a biljka dobija povecani priliv mineralnih materija i vode. Samim tim korenov sistem biljke je zasticen od prodiranja parazita i stetocina.

Mozemo razlikovati dva tipa mikorize :

- EKOTROPNE - gde hife gljiva obavijaju koren biljke (drveta) i prodiru u medjucelijski prostor i tu nastavljaju svoj rast. Ovo je najzastupljeniji vid mikorize.

- ENDOTROFNE - gde hife gljiva ne obavijaju koren biljke, vec direktno prodiru u korenov sistem i nastavljaju svoj rast u pojedinacnim celijama. Ovaj tip mikorize je znatno redji i najcesce je zastupljen kod lekovitog bilja, visegodisnjih cvetnica i trava.U simbiotski nacin zivota gljiva spada i partnerski odnos sa algama, koji dejuje kao jedinstven i naziva se LISAJ.

S A P R O F I T S K I NACIN ZIVOTA GLJIVA

Saprofitne gljive se hrane biljnim i zivotinjskim ostacima i imaju ulogu reciklatora otpadnog sumskog materijala: lisce, iglice i sisarke cetinara, trulo i izumrlo drvece ...
Sve supsatnce organskog porekla gljive i bakterije razlazu na neorganske sirovine i ponovo ih vracaju u prirodu.
Medju saprofitnim gljivama spadaju i KOPROFILNE gljive, koje uspevaju na izmetu zivotinja i na sirovom humusu.



P A R A Z I T S K I NACIN ZIVOTA GLJIVA

Parazitske gljive svoju hranu uzimaju iz zivog domacina. U vecini slucajeva domacin gljive je ostecen parazitizmom. Veci deo gljiva parazita zivi na drvenoj podlozi, staro bolesno, ili vec osteceno drvece. Nastanjuju se i prodiru kroz koru i lignin, razgradjujuci celulozu. To najcesce dovodi do izumiranja domacina.
Neke gljive se nakon izumiranja domacina ponasaju i kao saprofiti.
Jos uvek nije moguce izvrsiti strogu podelu na saprofitske i parazitske gljive.

                            Биодиверзитет 

Опстанак човека непосредно је условљен очувањем природних ресурса Планете, чија је основа укупна биолошка разноврсност њеног живог света. Стога је у савременим стратегијама развоја уврштен и концепт заштите и очувања биодиверзитета, односно планирање привредног и општедруштвеног развоја, уз рационално коришћење ресурса и очување природе и животне средине. Овакав приступ развоју установљен је и Конвенцијом о биодиверзитету, која је усвојена 1992. године у Рио де Жанеиру.

Биодиверзитет или биолошка разноврсност представља, према најчешће прихваћеној дефиницији, свеукупност гена, врста, екосистема и предела на Земљи. Конвенцијом из Рија биодиверзитет се одређује као свеобухватна разноликост и различитост живих организама, укључујући копнене, морске и остале водене екосистеме и еколошке комплексе чији су део; ово укључује диверзитет у оквиру врста, између врста и између екосистема. Поред врста дивље флоре, фауне, гљива, бактерија, вируса, као и свих екосистема, биолошка разноврсност обухвата и врсте које су одгајане људском активношћу, односно сорте културних биљака и гајених животиња. Разноврсност живота, као једну од основних одредница Планете на којој живимо, чини и човек, са мноштвом народа, језика и култура.

Биодиверзитет обухвата више организацијских нивоа: генетички, специјски и екосистемски.
- генетички диверзитет: разноврсност ДНК структуре између јединки које припадају истој врсти. Свака јединка на планети поседује специфичну комбинацију гена која је јединствена и непоновљива;
- специјски диверзитет: разноликост и специфичност свих појединачних органских врста. Специјски диверзитет обухвата укупну разноврсност свих органских врста на Земљи, од самог настанка живота на Планети до данас. Описано је и класификовано око 1,8 милиона органских врста на Земљи. Инсекти представљају скоро половину описаних врста. Међутим, претпоставља се да је то само мањи део укупног броја врста на Планети. Као најреалније сматрају се процене које сугеришу постојање 13 до 20 милиона врста на Земљи.
- екосистемски диверзитет: разноврсност екосистема којима различити организми припадају (разноврсност станишта, животних заједница, екосистема и предела). Овај ниво биодиверзитета обухвата укупну разноврсност станишта (абиотичке компоненте екосистема) и животних заједница (биотичке компоненте екосистема), као и еколошких процеса који их повезују (кружење супстанци, протицање енергије, трофички односи итд.) на основу којих се остварује јединственост и функционалност екосистема као елементарне еколошке јединице биосфере.

Поделе на три организацијска нивоа биодиверзитета требало би да се прихватају оквирно, с обзиром да су сва три међусобно повезана и условљена – разноврсност на којој почива живот је јединствена и целовита.
Развој човечанства, индустријализација, и благодети модерне цивилизације који су доживели нагли успон протеклих столећа, засновани су на неконтролисаном и прекомерном коришћењу природних богатстава. Услед све већег степена деградације природе и животне средине, претеране експлоатације и драстичног смањења необновљивих природних ресурса, суочавамо се са последицама, као што су: нестанак врста, непрекидни раст броја врста које су угрожене и којима прети ишчезавање, нестанак и фрагментација станишта и екосистема, и коначно, стални раст стопе опадања билошке разноврсности на Планети. Притисак на природу највише се одражава на екосистем шума, степа, влажних станишта и екосистеме морских обала. Акронимом HIPPO (Brennan, Withgott, 2005) изражени су основни фактори који доводе до губитка биодиверзитета: промене станишта (Habitat Alteration), инвазивне врсте (Invasive species), загађивање (Pollution), демографски раст становништва (Population growth), претерана експлоатација (Overexploitation).

Према званичним проценама Светске уније за заштиту природе (IUCN), процењено је да је 21 одсто свих познатих сисара, 30 одсто водоземаца, 12 одсто птица, 28 одсто гмизаваца, 37 одсто риба, 70 одсто биљака, 35 одсто бескичмењака угрожено, и прети им нестанак.

Србија
Специфичан географски положај на линији сучељавања средњоевропских и медитеранских утицаја, бурна геотектонска динамика и разноликост геолошких, геоморфолошких, хидролошких, климатских и педолошких одлика, произвели су да Србија представља подручје изузетног генског, специјског и екосистемског диверзитета. Балканско полуострво, са деловима Србије, представља једну од 25 „врућих тачака“ биолошке разноврсности Планете, односно центара биодиверзитета.
- разноврсност екосистема: на територији Србије је заступљена већина екосистема Европе, због разноврсности рељефа, подлоге, климатских услова и других фактора на релативно малом простору;
- шумовитост подручја: према Corine Land Cover 2000 у Србији (без територије Косова и Метохије) површина под шумом износи 2 266 333 ha што представља 29,2% територије. Шумовитост у Централној Србији износи око 47 %, док је у Војводини 8,5 %. У шумама Србије регистровано је 78 врста дрвећа, од којих су најзаступљенији буква, граб, цер и багрем.

- разноврсност врста: територија Србије заузима заузима само 1,9% европског континента, а на њеном простору живи:
• 39 % васкуларне флоре Европе;
• 51 % фауне риба Европе;
• 49 % фауне гмизаваца и водоземаца Европе;
• 74 % фауне птица Европе;
• 67 % фауне сисара Европе.

У Републици Србији је званично регистровано око 44.200 таксона (врста и подврста). Са констатованих 3662 таксона васкуларних биљака у рангу врсте и подврсте (39% укупне европске флоре), Република Србија се сврстава у групу земаља са највећим флористичким диверзитетом у Европи. Највеће богатство и диверзитет биљака присутни су у високопланинским регионима Србије. Друга важна одлика флоре Србије је изражен ендемизам, односно присуство карактеристичних биљних врста везаних за територију Србије или подручје Балкана (врсте са распрострањењем ограниченим на територију Србије или Балканског полуострва). Локални ендемити чине око 1,5% укупне флоре Србије (59 врста), док је учешће балканских ендемита око 14,94% (547 врста). Ендемичне врсте су пре свега карактеристичне за високопланинска подручја Србије. Око 5% укупне флоре Србије (171 таксон у рангу врсте и подврсте) се нашло у „Цревној књизи флоре Србије 1“, која описује ишчезле и крајње угрожене биљне врсте. Од тога су 4 ендемична таксона ишчезла из светског генофонда, 46 је ишчезло са територије Републике Србије, али се још увек могу наћи у суседним државама, док је 121 таксон крајње угрожен, са тенденцијом ишчезавања уколико се не предузму одређене конзервационе мере.

На територији Републике Србије регистровано је и описано 625 врста гљива (Macromicetа) и 586 врста врста лишајева, при чему се процењује да је број врста гљива много већи.
У Србији живи преко 50% европске фауне кичмењака. Од 178 врста које се налазе на европској Црвеној листи у Србији су заступљене 42 врсте, односно 23,6%. У Србији је објављен Прелиминарни списак врста за црвену листу кичмењака Србије, који представља полазну основу за рад на Црвеној листи кичмењака Републике Србије.

До сада је регистровано између 98 и 110 врста риба и колоуста на територији Србије. Укупно 13 врста је предложено за Црвену листу кичмењака Србије, а регистровано је и 19 таксона од међународног значаја.

Територију Србије настањују 21 врста водоземаца и 25 врста гмизаваца и око 20 подврста. Како су у току ревизије појединих таксона, њиховим евентуалним издизањем на ниво врсте свакако ће доћи до повећања овог броја.

Број врста птица у Србији свих категорија (гнездарице, врсте које зимују у Србији, које се региструју при сеоби, потенцијално присутне) креће се око 360, а међународно значајних 343.

До сада је у Србији регистровано 94 врсте сисара, односно 50,51% укупне териофауне Европе. Од тог броја, 68 врста се налази на Прелиминарној Црвеној листи кичмењака Србије, а 16 на европској Црвеној листи.

Заштита и очување биодиверзитета у Србији
Заштита ретких и угрожених врста, као и њихових станишта, основа је заустављања стопе опадања биолошке разноврсности у Србији. Правно је регулисана Законом о заштити природе („Службени гласник РС“ бр. 36/2009, 88/2010 и 91/2010-исправка), Правилником о критеријумима за издвајање типова станишта, о типовима станишта, осетљивим, угроженим, ретким и за заштиту приоритетним типовима станишта и о мерама за њихово очување („Службени гласник РС“, бр. 35/2010), Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива („Службени гласник РС“ бр. 5/2010), Правилником о прекограничном промету и трговини заштићеним врстама („Службени гласник РС“ бр. 99/2009), као и Уредбом о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне ("Службени гласник РС ", бр. 31/05, 45/05 - исправка, 22/07, 38/08 и 9/10). Поред примене националног законодавства, заштита и очување биодиверзитета обезбеђује се применом међународних конвенција чији је потписник и наша земља:

Конвенција о биодиверзитету

Рамсарска конвенција - Конвенција о мочварним подручјима која су од међународног значаја нарочито као станишта птица мочварица.

CITES конвенција - Конвенција о међународној трговини угроженим врстама дивље флоре и фауне.

Бернска конвенција – Конвенција о очувању дивљег биљног и животињског света и природних станишта Европе.

Бонска конвенција – Конвенција о очувању миграторних врста дивљих животиња .

Усвојени међународни принципи и национални циљеви за очување биолошке разноврсности Србије, утврђени су усвајањем Стратегије биолошке разноврсности Републике Србије за период од 2011. До 2018. Године.

HRANLJIVE VREDNOSTI I HEMIJSKI SASTAV GLJIVA

Niskoeneregetske namirnice

Energetska vrednost gljiva je više od deset puta manja od mesa pa su zato idealna hrana za one koji bi želeli da oslabe. S druge strane, gljive predstavljaju izuzetno značajan izvor vitamina, pre svega B kompleksa, kao i velikog broja mikroelemenata, kao što su gvožđe cink, bakar, mangan... Istovremeno, one sadrže i određene prirodne antibiotike tako da je njihovo blagotvorno dejstvo višestruko.
Vrlo često se sreće uverenje, ukorenjeno u narodu i među gljivarima, kako su gljive "šumsko meso". Ali, s obzirom na to da gljive ne rastu samo u šumi, već vrlo često i u polju, ovo uverenje nije najtačnije, kao ni ono da su nutritivne karakteristike gljiva, u određenim elementima, slične sa mesom.
Gljive, po sadržaju belančevina, značajno zaostaju za mesom dok masti, praktično, i ne sadrže (odnosno sadržaj masti je do 100 puta manji nego kod mesa). Zato je energetska vrednost gljiva više od deset puta manja od mesa pa su one i zato idealna hrana za gubitak telesne mase. S druge strane, gljive predstavljaju izuzetno značajan izvor vitamina, pre svega B kompleksa, kao i velikog broja mikroelemenata, kao što su gvožđe, cink, bakar, mangan...
Gljive sadrže veliki procenat vode i on se kreće od 84 do 93 posto, belančevine čine između 2,5 i 5 posto sirove mase, dok je sadržaj mineralnih supstanci (kalijum, fosfor, natrijum i drugo) do 0,8 posto.

Vrsta	Voda	Pepeo	Masti	Proteini	Vlakna
Gyromitra esculenta		0.5	0.015	2.9	0.92
Clavulina sp.		0.8	0.052	3.63	1.2
Ramaria sp.		0.58	0.096	2.83	1.49
Agaricus bisporus	90	0.69	0.18	4.41	1.23
Suilus luteus		0.29	0.053	2.73	2.01
Boletus edulis		0.31	0.104	5.05	1.43
Lycoperdon sp.		0.38	0.018	3.58	1.61
Govedina (but)	69	1.0	11	19.5
Svinjetina (but)	53	0.8	31	15.2
Jagnjetina	58	0.8	25	15.6
Piletina (prsa)	75	0.9	0.16	22.7

Kako se iz tabele vidi sadržaj masti i belančevina kod gljiva je značajno manji nego kod mesa. Takođe, energetska vrednost gljiva je između 120 i 160 J/100 g sirove mase, dok je ona kod mesa od 500 do 1.800, te je jasno da gljive predstavljaju niskoeneregetske namirnice (idealne za gubljenje težine).

Od vitamina rastvorljivih u mastima u gljivama nalazimo vitamine A i E kao i grupu provitamina D kompleksa (D2, D3 i D4), dok su od vitamina rastvorljivih u vodi najzastupljeniji vitamini B kompleksa. Na primer, šampinjon sadrži 0,13 mg vitamina B na jedan kilogram mase.

Govoreći uopšteno, gljive su najbolji i najbogatiji izvor B vitamina. Takođe, kada razmatramo hranljive vrednosti gljiva nikako ne bi trebalo zaboraviti da one sadrže i određena hemijska jedinjenja posebne biološke aktivnosti, pa i određene prirodne antibiotike, tako da je njihovo blagotvorno dejstvo višestruko.

KAKO PREPOZNATI GLJIVE ?

Za raspoznavanje pojedinačnih vrsta gljiva uberite nekoliko komada (najbolje da budu u različitim stepenima razvoja) jedne vrste. Da biste mogli temeljno da je proučite, morate poznavati sve delove plodnog tela.
Većina gljiva, zanimljivih sakupljačima, građena je na sličan način: iz tla raaste stručak, na njega je nasađen šešir (ili klobuk), koji je na mlađim primercima većinom uvrnut, a na starijim proširen i često izravnat; sa donje starne šešira najčešće se uočavaju listići ili rupice.

Šešir mladih gljiva najčešće je zatvoren i isprva nalik na polukuglu, kasnije se širi konveksno, ravno ili levkasto. Šešir je prekriven kožicom koja je često obojena, a može se delimično ili u celini oljuštiti. Osobine te kožice (da li je sluzava, ispucana, baršunasta, ljuskasta, glatka, sa sjajem ili bez njega) vrlo su bitne za determinaciju vrste. Kod nekih vrsta mogu se videti i ostatci ovoja po kožici, koji mogu biti tačkasti, u obliku krpica, kožasti, ređe svilenkasti i vlaknasti. Ovojnicu je moguće mnogo lakše uočiti na mlađim primercima, dok kod sasvim mladih ona može i u celini obavijati gljivu.
Listići su na različitim vrstama gljiva iz reda lističarki uski, široki, debeli, tanki, a prema načinu kako prilaze stručku, mogu biti: slobodni, prirasli, prirasli sa zupcem ili silazni niz stručak; prema gustini mogu biti gusti i retki, a vrlo često se vide i kraći listići između dužih. Takođe listići mogu biti međusobno povezani i račvasti. Vrlo pažljivo treba pogledati boju listića ta da li se ona menja sa razvojem gljive ili na dodir, pritisak ili drugo mehaničko dejstvo. Umesto listića rod rupičavki (vrganja) razvija, sa donje strane šešira, rupice - cevčice, koje se kod nekih gljiva lako odvajaju od mesa. Za određivanje vrste vrlo su bitni izgled, način kako su cevčice prirasle uz stručak i, svakako, boja cevčica, te da li se i kako ona menja pod određenim uticajima.
Stručak se kod mnogih gljiva sa razvojem menja. Na mnogim gljivama su listići ili cevčice u mladosti pokriveni ovojem, koji sa razvojem puca kako se šešir širi. Ostaci tog ovoja su vidljivi na stručku kao prsten koji može biti pomičan ili fikskiran.
Meso je različito obojeno pa vrlo često menja boju na prerez ili na pritisak, a ono samo može biti meko, tvrdo, vlaknasto, zrnasto, krto, elastično, drobljivo... Ponekad meso luči beo ili obojen sok.
Ukus je često osobina na osnovu koje možemo u prirodi odrediti da li je gljiva upotrebljiva. Međutim, nikada, ali nikada ovu osobinu ne koristiti ukoliko niste apsolutno sigurni da je bezbedno probati gljivu, a i tada najbolje je ne progutati zalogaj.
Miris je osobina koju neiskusni gljivar najteže može koristiti, jer su mirisi veoma slični. Potrebno je iskustvo da bi se razlikovale finese mirisa, a to je jedino moguće steći dugogodišnjom praksom. Ipak zbog velikog bogatstva mirisa preporučujem svakom početniku da svaku ubranu vrstu dobro onjuši i zapiše svoje impresije, te da vremenom svoje beleške upoređuje. Na taj način najbolje će razviti kriterijume mirisa.
Stanište je izuzetno važno pri proceni jer određene gljive rastu na određenim staništima ili u simbiozi sa određenim domaćinima ili parazitiraju na njima. Ako se vodi računa o staništu veliki broj rizičnih zamena može biti sprečen.
Spore po obliku i boji determinišu vrste. Boju spora je moguće lako odrediti tako da se šešir postavi na beo list hartije okrenut plodnim delom nadole (plodni deo su listići i cevčice). Međutim, za njihovo posmatranje neophodan je mikroskop, a kako su ovi napisi namenjeni amaterima hobistima, ljubiteljima prirode, koji, pretpostavljam, nemaju volju da posebno investiraju u svoj hobi, u svojim opisima izbegavam detaljne mikroskopske opise (bilo spora bilo drugih delova gljive). Takođe, ozbiljna literatura preporučuje determinaciju i hemijskim reakcijama mesa, spora ili listića. Kako je za takvu vrstu određivanja gljiva neophodna mini laboratorija i određeni broj reagenasa, od kojih se neki ne mogu nabaviti već ih je neophodno pripremiti u laboratoriji, izbegavaću da dajem opise hemijskih reakcija.

Sada je, pretpostavljam, sasvim jasno da svako ko se upušta u svet gljiva ulazi u jedno manje poznato carstvo koje ima svojih čari ali i svoje zamke. Kako zamke mogu biti veoma opasne potrebno je da se dobro upoznamo sa stazam i bogazama tog carstva. Zato i preporučujem da se prvi koraci po tim stazama prave uz nekog iskusnije gljivara koji će svojim savetima ukazati na glavne putokaze.

METODI LECENJA OD TROVANJA GLJIVAMA

Trenutno se primenjuju dve metode lečenja protiv trovanja gljivama i to one koje su razvijene u Italiji.

Prvi metod se sastoji u tretmanu sa 500 mg dnevno liponske kiseline koja se daje otrovanom intravenozno. Mehanizam delovanja sastoji se u zaštiti jetre od dalje degradacije, a tretman traje do normalizacije funkcija jetre.

Drugi i sve zastupljeniji metod u tretmanima otrovanih, a koji je razvio dr Bastien, sastoji se u ispiranju digestivnog trakta kako bi se sprečila dalja resorpcija otrova i u davanju intravenozno tri grama vitamina C dnevno. U ovom metodu lečenja daju se i masivne doze penicilina G i to milion internacionalnih jedinica po kilogramu telesne mase otrovanog dnevno i lekova koji štite jetru (silimarin u dozi od 20 g po kilogramu telesne mase dnevno u četiri porcije intravenozno). Mehanizam delovanja ove terapije sastoji se u vezivanju penicilina na albumin u krvi na mesto amanitina.
Kao dokaz ispravnosti svoje terapije sam dr Bastien je, u dva navrata, javno pojeo sirove zelene pupavke. Prvi put nije primenio terapiju radikalno i do kraja pa je, kao posledicu toga, dobio jak hepatitis što je dovelo do osporavanja terapije. U drugom slučaju promocije pojeo je veću količinu gljiva (60 g) ali je primenio punu terapiju i posle završetka lečenja nije bilo nikakvih posledica.
U svakom slučaju otrovanog je neophodno što pre hospitalizovati jer je jasno da sami ne možemo učiniti ništa pošto je već došlo do resorpcije otrova.

Amanita phaloides - Zelena pupavka

Uopšteno govoreći, kod trovanja gljiva malo šta možemo učiniti u kućnim uslovima. Jer, ako je reč o kratkom inkubacionom periodu onda je, verovatno, došlo do samočišćenja organizma ili je reč o nekom drugom benignom sindromu trovanja.
Međutim, ukoliko je reč o dugom inkubacionom periodu verovatno je najveća količina otrova već resorbovana, pa ne možemo samostalno učiniti ništa. Eventualno, možemo probati sa nekim od priručnih metoda čišćenja izazivanjem povraćanja (metod "dva prsta u usta" ili slično).

Sasvim sam siguran da do trovanja neće doći ukoliko se pridržavamo uputstava koja se mogu pronaći u stručnoj literaturi o gljivama i, pre svega, ukoliko smo oprezni pri izboru gljiva koje će se naći na trpezi. Svakako, neophodno je temeljno poznavanje vrste i izbegavanje bilo kakvih improvizacija ili laičkih preporuka o prepoznavanju vrsta gljiva.

O OTROVNOSTI GLJIVA 5

Trovanja sa zadrškom
Pedesetih godina prošlog veka došlo je do drastičnih trovanja gljivama u Poljskoj. Ta trovanja su povećala zanimanje za vrlo opasnu crvenjaču (Cortinarius orellanus) i druge slične vrste. Međutim, zanimanje je posebno pobudio i kuriozitet da su pojedini simptomi trovanja zabeleženi - tek posle 60 dana od konzumacije gljiva.

Cortinarius orellanus - Planinska crvenjaca

Orelaninski ili parafaloidinski sindrom

Najčešće se prvi znaci trovanja ovim gljivama javljaju od tri do 15 dana posle jela kada je otrovani već zaboravio i šta je jeo.
Valja napomenuti da su toksini zaslužni za ova trovanja termostabilni i da se termičkom obradom ne razgrađuju već su i dalje prisutni u jelu. Delovanje ovih otrova je, u suštini, locirano na ćelije jetre gde se smanjuje ili potpuno blokira njihova sposobnost da proizvode enzime neophodne za život.
Gljive koje izazivaju ovaj sindrom, u najvećem broju, pripadaju porodici koprenki (Cortinarius) mada su i kod trovanja vrstom Lepiota helveola zabeleženi slični simptomi trovanja.
Kao ohrabrenje neka posluži podatak da su sve navedene vrste sitne i neugledne gljive koje ne privlače pažnju ni izgledom, ni mirisom, ni ukusom, te da opasnost preti samo neopreznim i, slobodan sam da upotrebim taj izraz, alavim sakupljačima gljiva.
Ako se neko otruje gljivama koje sadrže ove toksine prve simptome treba da očekuju između trećeg i sedamnaestog dana od konzumacije i to tako što se prvo javljaju problemi u radu bubrega, neutaživa žeđ, suvoća u ustima, gađenje, bolovi u trbuhu, povraćanje, zatvor, bolovi u leđima i zglobovima i sve ono najgore što sledi iza toga.

Faloidinski sindrom

Ovo je, u našim krajevima, najčešći oblik trovanja gljivama sa fatalnim ishodom.
Naime, gljive iz porodica povojnjača (Amanita), pupavke, a pre svih zelena (A. phalloides) sa svojim varijetetima i bela (A. verna) svojim izgledom veoma privlače neoprezne jer podsećaju, na prvi pogled, na veliki broj jestivih gljiva dok, sa druge strane, nemaju ni jednu osobinu koja bi neopreznog zaštitila. Jer, niti odbijaju mirisom niti ukusom, a poseduju koktel otrova koji izazivaju veoma teška trovanja koja se kod dece i slabijih u gotovo sto posto slučajeva - završavaju smrću.

Amanita phalloides - Zelena pupavka

Amanita verna- Bela pupavka

U smrtonosnom koktelu postoje dve grupe jedinjenja i to faloidini (faloidin, falocidin, falizin) i amanitini (alfa, beta, gama i delta amanitin, amanin, amanulin), pri čemu su opasniji amanitini (pre svih alfa) jer se, prema ispitivanjima, faloidini degradiraju u digestivnom traktu.
Faloidinski sindrom trovanja počinje od desetak časova pa do dva dana posle konzumiranja gljiva uz sledeće simptome: povraćanje, opšta slabost, vrtoglavica, sušenje usta, žestoki bolovi u stomaku i jak proliv. Daljim razvojem dolazi do razgradnje ćelija jetre, puls slabi, što se završava komom i smrću. Ovakav razvoj može trajati petnaestak dana.
Valja znati da je smrtonosna doza za odraslog čoveka oko 50 grama sirovih gljiva što može biti i samo jedno razvijeno plodno telo i da su otrovi prisutni u pupavkama termostabilni, što znači da one ostaju otrovne i posle sušenja ili kuvanja.
Postoji osnovana sumnja da su ova trovanja bila zaslužna za smrti pojedinih istorijskih ličnosti, između ostalih rimskog cara Klaudija (neki stručnjaci osporavaju ovo), pape Klimenta Sedmog (mada je ovo osporeno jer je razvoj bolesti trajao duže nego što je to uobičajeno za otrovane pupavkom), cara Karla Šestog, koji je umro deset dana nakon što je jeo jelo sa gljivama.

O OTROVNOSTI GLJIVA 4

Entoloma lividum - Olovasta rudoliska

Omphalotus olearius - Oljkova gljiva, Zavodnica

Gastrointestinalni sindrom
Ovaj tip trovanja izaziva veliki broj različitih vrsta gljiva koje se mogu pokupiti neopreznim branjem jestivih vrsta. Srećna je okolnost što je samo mali broj vrsta zaista opasan, a tu pre svega mislim na rudolisku olovastu (Entoloma lividum) i zavodnicu (Omphalotus olearius), te da i te opasne vrste svojim delovanjem izazivaju jake prolive tako da se organizam sam vrlo brzo očisti od neresorbovanih otrova.
Simptomi ovog sindroma ogledaju se u tipičnom i akutnom gastoenteritisu, praćenom jekim bolovima u stomaku i prolivom.
Valja napomenuti da jednu vrstu, koja izaziva ove tegobe, koriste pojedini narodi kao sredstvo za čišćenje, vrlo jako i efikasno, a neškodljivo. Reč je o vrsti koja je i u našem narodu vrlo poznata, najčešće pod imenom bljuvara (Rusula emetica).

Rusula emetica - Bljuvara

Alergoidni (koprinski) sindrom

Coprinus comatus - Gnojistarka

Coprinus atrementarius - Jajasta gnojistarka

U rodu gnojištarki (Coprinus) postoji veliki broj vrsta koje su uglavnom male i neugledne. Izuzetak predstavljaju velika gnojištarka (C. Comatus), te donekle jajasta gnojištarka (C. atrementarius) sa svojim varijetetima, od kojih je samo ova prva zaista gastronomski interesantna.Ovaj sindrom se ogleda u svrabu kože, žarenju lica i vrata, znojenju, jakom lupanju srca, ubrzanom disanju uz vrtoglavicu i povraćanje. Svi ovi znaci nestaju sami od sebe i bez posledica.Kuriozitet ovog trovanja je da nastaje samo ukoliko smo uz gljive pili alkohol. Bez alkohola ne može doći do trovanja ovim vrstama, pa se i lekovi za lečenje alkoholizma sparavljaju na bazi jajaste gnojištarke.
Napomena za veliku gnojištarku: samo su pojedine osobe osetljive na ovu vrstu. Imao sam slučaj da smo na jednoj večeri nas šestoro isto jeli i pili, ali se samo jednom prijatelju javio ovaj sindrom u mnogo blažem obliku nego što je to napred napisano. I u tom slučaju sve je prošlo bez ikakvih posledica već u toku večere.

Giromitrinski sindrom
Reč je o najtežim slučajevima trovanja. Giromitrinski sindrom izazivaju rani hrčak (Gyromitra esculenta) i veliki hrčak (G. gigas).
Ovde valja napomenuti da o jestivosti ranog hrčka vlada podeljeno mišljenje i da se on, u nekim krajevima, upotrebljava u osušenom stanju te da je veoma cenjen. Ali, sasvim je sigurno da su ove gljive u sirovom stanju veoma opasne!

Gyromitra esculenta - Prolecni hrcak

Gyromitra gigas - Veliki hrcak

Otrovnost ovih vrsta vezana je za jedan aldehid giromitrin koji je lako isparljiv i da ga je moguće sušenjem i kuvanjem odstraniti. Međutim, kako je utvrđeno da on ima kumulativno svojstvo i da ga je nemoguće u potpunosti odstarniti - bolje je izbegavati ove vrste.Kada se u telu nakupi dovoljna količina ovog otrova nastupa teško trovanje (najčešće tri do šest sati posle poslednjeg obroka) koje se najpre ogleda u vidu smetnji u organima za varenje, povraćanju, žestokom prolivu, te oštećenju jetre.

Usled razgradnje hemoglobina dolazi do otežanog disanja, javlja se pospanost, povećava uzbuđenje, grčenje, pojava krvi u mokraći i na kraju može nastupiti smrt. Zbog ovakvog mogućeg ishoda savetujem izbegavanje gljiva iz porodice hrčaka (Gyromitra).

O OTROVNOSTI GLJIVA 3

Muskarinski sindrom
Veliki broj vrsta gljiva može izazavati ovu grupu simptoma trovanja. Mogli bismo reći da, na prvi pogled, one deluju veoma bezazleno. Reč je o sitnijim vrstama koje se ne odlikuju ni posebnim mirisom ni osobitim ukusom, pa je, samim tim, i rizik od trovanja tim gljivama značajno smanjen.
Inače, sam muskarin je dobio ime po muhari (Amanita muscaria), velikoj i izuzetno lepoj gljivi (onoj koju deca najčešće crtaju – crvena sa belim tufnama!), ali pojedine sitnije gljive iz rodova Inocyba i Clitocyba sadrže ga i do 100 puta više od muhare.
Muskarinski sindrom javlja se u obliku jakog znojenja, suzenja, slinjenja, suženja zenica, mučnine, povraćanja. Javljaju se jaki bolovi u stomaku sa prolivom, usporava se rad srca uz jaku drhtavicu. Na sreću razvoj bolesti ne bi smeo biti maligan, a simptomi trovanja ne traju dugo.

Amanita muscaria - Crvena muhara

Mikoatropinski sindrom
Simptomi vezani za ovaj sindrom javljaju se od jednog do četiri sata posle jela, a izazivaju ih gljive iz porodice Amanita (panterina muhara, crvena muhara, te veliki broj drugih muhara). One sadrže i otrov muskarin ali u mnogo manjoj koncentraciji.
Za ovaj sindrom zaslužnija su druga jedinjenja koja su prisutna u mnogo većoj koncentraciji od navedenog muskarina i to: ibotenska kiselina, muscimol i muskazon, od kojih je najotrovniji muscimol, dok muskazon gotovo da i nije toksičan.

Koncetracije otrova se kreću (u A. Muscaria) od 0,0003% za muskarin do 0,1% za ibotensku kiselinu. Sva ova jedinjenja imaju narkotička i halucinogena svojstva, te deluju prvenstveno na centralni i vegetativni nervni sistem čoveka.

Ukoliko neko pojede dovoljnu količinu navedenih gljiva prvo se javljaju (posle jednog do četiri sata) jaki bolovi u stomaku, zatim nastupa znojenje, povraćanje i proliv. Iza toga se manifestuju živčane smetnje koje se mogu razviti do delirijuma i pijanstva. Posle svega otrovani, uz čuđenje i priviđenja, pada u dubok san. Pacijenti najčešće gube pamćenje pa se posle oporavka ne sećaju ničega od momenta intoksikacije.

Amanita muscaria - Crvena muhara

Valja napomenuti da navedene vrste nisu podjednako opasne te da je trovanje panterovom muharom i njenim varijetetima mnogo opasnije od trovanja crvenom muharom, koje uglavnom i nije letalno.
Kao kuriozitet napomenuo bih da pojedina sibirska plemena (tj. šamani u njima) pripremaju preparate na bazi crvene muhare koje koriste u svojim obredima, a za izazivanje specijalnih stanja svesti. Pripremom se, verovatno, eliminišu jedinjenja koja dodaju opasne note koktelu otrova sadržanom u svežim gljivama, tako da konzumiranje ovakvih pripravaka, osim halucinacija, ne izaziva nikakve smetnje organizmu. Takođe je zabeleženo i da sunčevi zraci utiču na koncentraciju otrova tako da su muhare brane kod nas otrovnije od muhara iz Rusije, Finske ili Sibira.

O OTROVNOSTI GLJIVA 2

Otrovne gljive sadrže različita hemijska jedinjenja koja nisu, još uvek, do kraja istražena. Ova jedinjenja mogu izazavati slabiju ili jaču intoksikaciju organizma, pa i posledice takvih trovanja mogu biti benigne ali i - fatalne. Takođe, ni pojava prvih simptoma trovanja nije unificirana. Međutim, taj inkubacioni period može, često, biti jedan od pokazatelja koja je vrsta odgovorna za nastalo trovanje.
Uzimajući u obzir vreme koje protekne od konzumacije do pojave prvih simptoma trovanja inkubacione periode delimo na duge i kratke.
U kratkom inkubacionom periodu prvi simptomi trovanja javljaju se nakon 30 minuta, pa najkasnije do tri sata posle jela. Ovi simptomi su dobar znak da nije reč o najopasnijim vrstama trovanja a, po pravilu, ovakva trovanja se završavaju bez trajnih posledica, ali je, svakako, jasno da je i u tim slučajevima potrebno potražiti odmah pomoć lekara.

Kada je inkubacioni period duži od šest sati (a može biti duži i od dva dana), redovno nastaju trovanja sa teškim, pa često i - fatalnim posledicama. Prilikom ovih trovanja stradaju vitalni organi (jetra, bubrezi, krv i nervni sistem). Ukoliko se ne preduzmu najhitnije mere, te se bolesnik pravilno ne tretira, trovanja se često završavaju smrću, a u svakom slučaju nastaju trajne posledice po organe otrovanog.

Grupu simptoma koji se javljaju nakon kratkog inkubacionog perioda možemo podeliti na:
1.Muskarinski sindrom
2.Mikoatropinski sindrom
3.Gastro-intestinalni sindrom
4.Koprinski ili alergoidni sindrom.

Grupu simptoma koji se javljaju nakon dugog inkubacionog perioda delimo na:
1.Giromitrinski sindrom
2.Orelaninski ili parafaloidinski sindrom
3.Faloidinski sindrom

O OTROVNOSTI GLJIVA 1

    Mnogo puta sam ponovio: NE POSTOJI UNIVERZALNI I SIGURNI NAČIN za prepoznavanje otrovnih gljiva. Jedini način da izbegnete neprijatnosti koje mogu biti i fatalne je temeljno upoznavanje sa svetom gljiva, posebno sa njegovim najopasnijim delovima. Ovaj napis bi predstavljao uvod u taj deo mikologije.
Zašto su neke gljive tako škodljive?
Gljive su izuzetno složeni hemijski organizmi koji zatvaraju ciklus kruženja materije u prirodi, pa su zato i izgrađene od vrlo složenih hemijskih jedinjenja (kao uostalom i sva živa bića) koja se u mnogome razlikuju od jedninjenja od kojih smo mi sačinjeni. Ta raznolikost dovodi do toga da su pojedine vrste koje su, inače, veoma otrovne za nas, sasvim neškodljive za insekte, puževe ili kornjače.
Raznolikost dovodi i do veoma širokog spektra škodljivih supstanci koje mogu biti prisutne u pojedinim vrstama, te do raznolikosti u štetnim posledicama koje te supstance mogu imati na ljudski organizam.
Otrovnost gljiva ogleda se na veoma širokom spektru mogućih simptoma; pojedini otrovi deluju na krvotok, drugi na bubrege i jetru, dok postoje i otrovi koji deluju na nervni sistem i mozak, te na sistem organa za varenje (pre svega na želudac).

Osnovni otrovi koje možemo pronaći u gljivama su:

•Amanitin -  otrov je prisutan u pupavkama (zelenoj, beloj, panterovoj) te u nekim manjim relativno retkim vrstama. Ovo je otrov koji je, na našim prostorima, najzaslužniji za trovanja sa smrtnim ishodom. On napada jetru a i oni koji prežive trovanje ostaju sa teškim oštećenjem jetre. Najopaasnija je zamena divljeg šampinjona za belu pupavku.

•Orelanin – nalazi se u nekim vrstama koprenki međutim, kako su one na našim prostorima manje interesantne beračima gljiva, trovanje ovim otrovom (odnosno gljivama koje ga imaju) je u nas veoma retko. Inače, ovaj otrov napada bubrege pa ni smrtni ishod u slučajevima trovanja nije redak.

•Giromitrin -  je otrov prisutan u nekim vrstama hrčka. Deluje slično kao amanitin. Međutim, ovde je reč o lako isparljivom i termolabilnom jedinjenju pa se trovanje može izbeći kombinovanim sušenjem i termičkom obradom. Ipak preporučujem da izbegavate hrčke.

•Muskarin - je veoma široko zastupljen otrov (inače nazvan po muhari). Deluje na nervni sistem, pre svega, ali i na srce i krvotok. Protivotrov muskarinu je atropin. Sadržaj muskarina u krupnijim gljivama često nije smrtno opasan. Interesantno je da pojedine sitne cepače (apsolutno neinteresantne beračima) sadrže količine muskarina višestruko veće od crvene muhare.

   Gljive najčešće rastu krajem leta i u jesen, malo ređe u proleće, dok ih za dugih leta i zima ne treba uopšte ni tražiti. Kako im je za rast neophodna veća količina vlage, jedna jedina oluja, posle dužeg sušnog razdoblja, nije dovoljna da izazove rast gljiva. Zato je mnogo uspešnije traganje za gljivama onda kada je vlaga stalno prisutna, kao što je to, u našim krajevima, najčešće, slučaj u jesen.
Pre pojave nad zemljom gljivama je potrebno dva do 10 dana, no čim se prve pojave, dalji razvoj teče vrlo brzo.
   Sasvim malim gljivama dovoljno je samo nekoliko sati da im se razvije celo plodno telo, a većima, kao što su to vrganji, po pravilu je potrebno još nekoliko dana razvoja. Od krupnijih gljiva jedino ovojnjače mogu predstavljati izuzetak, pa je moguće, kod pojedinih predstavnika ovog roda, posmatrati kako se otvaraju i potpuno razvijaju za samo nekoliko sati i to posle branja u toploj sobi.
   Kada je vreme pogodno, plodna tela većine gljiva tvrđeg mesa ostaju razvijena nekoliko nedelja, normalno, ukoliko ih do tada ne pojedu insekti, druge životinje ili ih neko ne ubere. Tvrda plodna tela rupičavki (posebno trudova) opstaju i više godina, dok je rast pojedinih rupičavki, koje se razvijaju na drveću sezonski, odnosno svake godine, na starom mestu, poraste novi plodni sloj.
Svaka vrsta gljiva ima svoje vreme pojavljivanja i van tog vremena, praktično, nemoguće je pronaći je. Postoje vrste i koje se javljaju dva puta godišnje, a moguća su i iznenađenja, pa se tipično jesenje vrste pojave u proleće (posebno ukoliko je zima bila blaža) ako po vremenskim prilikama proleće sliči jeseni po temperaturi i količini padavina. Postoje vrste koje se, iz godine u godinu, javljaju na istom mestu i to često u dva talasa, dok postoje i vrste koje se javljaju sporadično, sa pauzama i po nekoliko godina između dva pojavljivanja.
   Gljive treba tražiti u rano proleće uz reke i potoke na nižim terenima, u proleće po livadama i voćnjacima, posebno uz šljive i glog, te na proplancima smrekovih i jelovih šuma.
U kasnije proleće gljive treba tražiti uz bor i hrast te na višim šumskim proplancima i planinskim livadama. Početkom leta, uz pomenuta staništa, gljive počinje da se javlja i u bukovim šumama. Ukoliko je leto suvo gljive je praktično nemoguće pronaći posle 15. jula, a ukoliko je leto vlažnije sezona se produžava, s tim da u sezoni nastaje zastoj (manji ili veći, što zavisi od padavina) od sredine jula do druge polovine avgusta.
   Krajem leta i u jesen gljive možete tražiti praktično bilo gde, čak i ako nema dovoljno kiše biće dovoljne i jutarnje izmaglice. Jesenja sezona traje sve do prvih mrazeva, mada je i posle njih gljive moguće tražiti po borovim šumama ili na drveću (posebno belogorici).
   Gljive ne treba tražiti uz bagrem (izuzetak su vlažnije jeseni i proleća kada se uz bagrem javljaju vrlo obilno đurđevača u proleće i srnadać u jesen), a ako nema dovoljno dovoljno padavina gljive ne bi trebalo tražiti u polju već samo po vlažnijim šumama. Kada je reč o mikoriznim vrstama (onima koje rastu u simbiozi sa drvetom) šampioni su hrast, bor, bukva, jela i pitomi kesten.
Mesta na kojima treba tražiti gljive su raznolika, iako su vrste izbirljive po pitanju supstrata na kome rastu, njihova raznolikost pruža zadovoljstvo traženja i stalna iznenađenja čak i veoma iskusnom gljivaru.